VELJKO KUZMANČEVIĆ
Stvaranje kao usud
Jedno od najjednostavnijih pitanja ”zašto” ujedno ima i najkompleksniji odgovor a često taj odgovori izostane u potpunosti ili samo pokušava da zadovolji, ako nije potpun i jasan on baca senku na to večno pitanje i ostavlja tajnu. Ta tajna predstavlja ključ našeg postojanja i beskrajnog traganja kroz život i upravo time ga čini čudesnim. Ta tajna predstavlja esenciju svakog umetničkog stvaralaštva, jedan poriv i traganje pre svega za svojim unutrašnjim ”JA” ali toliko snažno da prevazilazi okvire materijalno/organskog bića i izlazi u prostor materijalizovano kroz delo. Ako takvo delo izaziva snaznu emociju nekoga ko nije ni na jedan jedini način povezan sa autorom, ono postaje umetničko delo, to delo počinje da spaja te dve duše. One počinju da osećaju jedna drugu i dogadja se vanvremenska fuzija koja zauvek ostavlja trag u podsvesti. Delo ponovo prelazi u nematerijalno stanje i osoba koja ga je ”primila” odnosi ga u etar. Odlazi u večnost…
Nisam sposoban da odgovorim upravo na to najjednostavnije pitanje ”zasto ti to radiš”. Drago mi je da ne to pitanje nemam odgovor, drago mi je jer ne želim da taj najčistiji poriv i osećaj ”krstim” konkretnim imenom i time ga postavim u nekakav okvir iz kojeg slede očekivanja. Moj jezik su note. One su kod čijim rasporedom pravim zapis svoje duše i unutrašnjeg osećaja. To je pismo koje na isti način čita Srbin, Japanc, Englez, Nemac… ali ne može da mu menja značenje. Ono je uvek i SAMO ono što je iz mene proizašlo, deo moje duše i stanja. Ne postoji uređaj ili sprava na ovom svetu koja na takav način oslikava unutrašnje stanje čoveka kao što je umetničko stvaralaštvo. Do kraja postojanja ljudske vrste nije moguće stvoriti bilo kakav vid veštačke inteligencije koja će moći da imitira ljudsku dušu koja je nepredvidiva, unutrašnji osećaj koji je neobjašnjivo stanje i milisekunda odluke da u trenutku baš taj stav, baš ta nota legne baš na TO mesto u notnom zapisu.
Sklopiti jedan veliki simfonijski orkestar koji u istom trenutku proizvodi ton koji ima svoj momentum, svoju poziciju i mesto u zvučnoj slici je proces koji menja stanje svesti i duha. Ostaje večna misterija bez konkretnog imena… ostaje bez odgovora na pitanje ”zašto?” ali nesebicno daje delove iz života umetnika, magičnu česticu duše i delove srca čime povezuje ljude i prelazi u etar koji je put ka večnosti. Usud stvaralaštva je u tome što nisam ja birao, izabralo je ono mene….
